Zašto niko nije pomogao devojčici koju je napao manijak u tramvaju?!

Kada je M. I. (37) napao 15-godišnju devojčicu u utorak uveče u gradskom prevozu, tramvaj nije bio prazan. Zlostavljanje tinejdžerke, trljanje i pipkanje dogodilo se naočigled putnika koji su skretali poglede.

Tri žene kojima se sve doslovce događalo ispred nosa, bukvalno su okretale glavu. Šta je sprečilo ostale putnike da ustanu i pomognu – puka bezosećajnost, strah ili nešto treće?

„Narod ćuti i gleda umesto torbu da uzme i da ga zvizne po glavi. Tuga u šta se ovaj naš narod pretvorio“, žestoko su kritikovane pre svega najbliže saputnice.

– U efektu posmatrača ljudi razmišljaju po pricipu: „Ja bih reagovala, ali vidim da niko drugi ne reaguje.“ Vrlo često osećaju se loše nakon toga – na primer, ukoliko prođemo pored nekog ko leži, jer vidimo da to rade i drugi, pa posle saznamo da je čovek preminuo. Nisu u pitanju bezosećajni ljudi, u nezgodnim situacijama ljudi deluju trapavo, pogotovu kada se prepadnu, iz straha. Reakcija nije za pohvalu, ali je shvatljiva – kaže psiholog i psihoterapeut Željka Kurjački.

U drugom delu tramvaja, na sminku se vidi i muškarac koji sedi i žena koja se iza njega naginje i proviruje nekoliko puta ne bi li videla šta se događa.

– Da, moguće je i da je neko od posmatrača bio zaista bezosećajan. Žena koja viri, moguće je i da je iz znatiželje… Pa znate za brojne slučajeve vršnjačkog nasilja u kom su druga deca snimala čitav događaj… – priča Kurjački.

Ne možemo ni da osudimo nas kao narod tek tako. Mnogo je ovakvih slučajeva i svuda su. Ona podseća na čuveni slučaj u psihologiji Kiti Đenoveze, devojke sa čijim imenom se najčešće povezuje ovaj efekat. Napad na  Đenoveze u Njujorku 1964. godine trajao je 30 minuta. U neposrednoj blizini se nalazilo 38 njenih komšija – i niko od njih nije pozvao policiju sve dok Kiti nije preminula.

Saputnici su okretali glavu

– Posmatrači okreću glavu misleći da ukoliko se usprotive da će nasilnik napasti njih. Međutim, i da je fizički jači od tih žena koje su sedele, on bi se kada bi se više njih pobunilo prepao bi se od mase. On verovatno ponavlja nasilje jer on očekuje takvo ponašanje okoline i stalno nailazi na isti odgovor – objašnjava Kurjački.

Međutim, iz ovakvih, nažalost, čestih vesti, jedino što može da prositekne valjano jeste da konačno naučimo da pravilno reagujemo u ovakvim situacijama. Da ustanemo i zauzmemo se za žrtvu, tražimo pomoć, od vozača da zaustavi tramvaj, pozovemo policiju.

– Mislim da smo mnogo osudili žene koje su sedele u tramvaju i nisu reagovale. S jedne strane je jako važno da kao društvo počnemo da reagujemo na ovakve situacije, dok je sa druge, s obzirom na to da su sve to posmatrale tri žene, mogu da zamislim situaciju da su i one ili u detinjstvu, ili u nekom drugom momentu u životu takođe preživele neki do ovakvih napada. Njihova reakcija, odnosno to što je ona izostala, možda je takođe neka vrsta njihovog suočavanja sa sopstvenom seksualnom traumom. Volela bih da u potpunosti kao društvo odgovornost stavimo isključivo na njega. On je taj koji je odgovoran za tu situaciju, a ne žene koje su sedele tu, jer svaka od njih je možda bila jednako uplašena kao i ta devojčica – ističe Sanja Pavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra.

I DEVOJČICA SE ZAMRZLA

Deo komentara na ovu vest osudio je ostale putnike, a bilo je i onih koji su osudili žrtvu.

Podignuta ruka, čvrsto skupljene noge, sklupčano telo i lice priljubljeno uz staklo bili su jedina reakcija devojčice.

„Na snimku je očigledno da posle njegovog napada ona namešta kosu, ne vrišti, nije ustala da mu pruži otpor, ona nastavlja da sedi kao da ništa nije bilo“, glasio je jedan od njih, pitajući zašto se nije branila, vrištala i jesu li ušli zajedno u prevoz.

Pojedini su došli i do neverovatnog zaključka: „Da nije tražila, ne bi joj se ni desilo.“

Reakcija na seksualno nasilje zavisi od žene do žene, ili uopšte postupci žrtava na druge vidove nasilja zavise od situacije i prethodnog iskustva, tvrde stručnjaci.

– Kada nas napadnu možemo da se branimo ili da se zamrznemo. Različiti su faktori. Moguće je i da se devojčica prvi put našla u takvoj situaciji i nije znala kako da reaguje. Kada nam se ponove slične ili iste situacije, kada razmislimo o njima, sledećeg puta možemo i da reagujemo drugačije – objašnjava Kurjački.

– Postoje načelno tri načina na koji žene ili devojčice mogu da reaguju na seksualno nasilje. Jedan je da počnu da se brane, drugi da beže, i treći da se smrznu. Ovaj poslednji je zapravo najčešći kada govorimo o seksualnom nasilju. One se ukoče i od šoka ne mogu da drugačije postupe. To znači da nema reakcije, već da je upravo smrznutost njihovog tela reakcija – kaže Sanja Pavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra.

To je nešto što moramo da naučimo da bismo sledeći put znali kako da prepoznamo nasilje ako se odigrava pred našim očima, ističe ona.

– Kada smo toliko uplašeni, kao što je sigurno bilo 15-godišnje dete, naše telo će se ukočiti i to je prirodni mehanizam na koji ono reaguje. Seksualno nasilje je strašan napad na našu intimu, to nije kao pljačka, čak ni kao šamar, gde vam je neko napao telo, ali ne tako da vas istovremeno ponizi, da vam uđe u najprivatniju sferu. Ovo je baš to i stoga situacija u kojoj se najčešće ukočimo, skupimo od straha, sramote, šoka da nam neko toliko prodire u privatan prostor – ističe ona.

Mi kao društvo na ovo moramo da reagujemo, a možemo da pomognemo i time što nikada nećemo postaviti pitanje „zašto nisi reagovala“, jer ona na neki način podrazumeva krivicu i sa devojčicine strane, koja će joj samo otežati da se sa svojom traumom izbori.

– Najvažnije je sada da roditelji budu uz nju, da imaju strpljenja i da je ni na koji način ne okrivljuju. Ni porodica, ni vršnjaci ne smeju nikada da postave pitanje „zašto nisi reagovala?“. To je pitanje koje niko ne sme da postavi, ako hoćemo kao društvo da stvarno budemo podrška osobi koja je ovako nešto preživela – ističe Pavlović.

NE MANIJAK, VEĆ NASILNIK I PEDOFIL

Iako je manijak termin koji najčešće koristimo za ovakve situacije, on nasilnika na neki način opravdava i trebalo bi ga izbegavati, kaže Pavlović.

– On nije seksualni manijak. Ta terminologiju ga na neki način opravdava, jer kada kažete „manijak“pretpostavlja se da on ima neku dijagnozu, da ne može da se obuzda. Seksualno nasilje je svestan čin koji ima za cilj da ponizi osobu nad kojom se vrši, da ima upliv u njenu najintimniju sferu. Seksualni nasilnik bi bio pravilan termin, a u ovom slučaju čak i pedofil – objašnjava ona.

One Comment on “Zašto niko nije pomogao devojčici koju je napao manijak u tramvaju?!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *